osam sedmina

... Ili možda osmo? Ne znam tačno koje je ovo nebo po redu, ali je visoko... Dovoljno za strmoglav pad jednog dana, ali to nije danas...

"Sve ima svoje
I vatra i led
U kap se spoje
I čemer i med
Sve ima svoje, Vrlina i greh
Tuge postoje da bi prizvale smeh..."

i kaže "Opuštena si večeras" - ehhh, kako bi tek bila opuštena na jednom lepom vikendu u nekoj zabiti, gde ima samo jedna koliba, kamin i naravno nas dvoje...

Ovako, krademo minute, retko kada možemo da krademo sate...

Farovi automobila, zamagljena stakla... Poželim da zaustavim vreme, samo zato da ne moram da gledam na sat...

"Ne poželi ništa tuđe, svi smrtni gresi u tom su grehu"... E moj Balaševiću, uz tebe sam provela najbolje i najgore trenutke u životu... I večeras sam slušala tvoj glas sa radija dok sam doticala "sedmo nebo" sa Njim.

Najlepše mi je kada sam sama i kada budna sanjam... Kada mogu da ponovo "preslušam" u svojoj glavi poslednjih 45 sati razgovora za 20 dana, kada mogu da čitam iznova i iznova svaki chat, kada mogu usporeno da pogledam naše ukradene minute... Al ne vredi, uvek prerano zaspim, i ne budim se, dok ne čujem zvuk dobro poznate melodije kad On zove da me budi... I tada mi dan počne osmehom... A današnji se tako i završava... Bez tenzije, bez aritmije, potpuno mirno, stabilno i sigurno - sa osmehom! Stalo mu je, vidim to... U bilo kojoj "normalnoj" situaciji to bi bilo nešto lepo, ovde bi trebalo da to bude problem... Al umesto da to saznanje unese nemir, desilo se suprotno! Dotakla sam sedmo nebo...

Hvala ti Anđele...

Potpuno. Totalno. Nepopravljivo. Emotivno uništena.

Milion misli i osećanja... Izmešani komadići raznobojnog stakla, istopljeni i opet spojeni tako da ogledalo koje sam napravila od tih delova prikazuje sliku mene koju ne želim da vidim!

Slika Dorijana Greja - upravo to! 

I sada ne znam šta ću.

Ne znam gde ću...

Ne znam kako ću...

Da li ja volim? Ili mrzim? I koga? Njega? Sebe? Njega? Nju? 

Vrištala bih... Ali nemam glasa više!

Povredila bih sebe - sada zaista bih, ali čemu? Bar da znam da bi pomoglo...

Udaram pesnicom u zid - ne vredi, nije zid kriv...

I da, ovde bi bila potrebna jedna lepa selektivna amnezija... Ili lobotomija - sve jedno!

Idealno pre podne, solidno po podne... Moralo je biti loše veče...

I kako je skoro rekao da smo "na ledu", nisam mogla ni da pretpostavim da će stvarno da me "hladi" bar ne posle onog sinoć - ali jeste, a tvrdi da nije... Hmmm

Kako bi to rekao Balašević 

"Hajde, pričaj mi malo o patetici
tvoji su sveci za mene tek
ubogi mali heretici
pričaj mi malo o tome, ili, nemoj..."

Ne veruješ u Boga - ne moraš... Veruješ u "znake" - Šta misliš, ko ih šalje? Ne, nije mi drago zbog toga zaista, nisam to želela, samo sam jednostavno znala i osetila kako će tačno da bude, i bila u pravu! Iznenađen? Nemoj da budeš, rekla sam ti da imam intuiciju, samo na žalost ne uvek...

Kada se steknu idealni uslovi prilike se ne propuštaju... Ali ja sve to razumem. Ne, nisam ljuta. Zaista nisam, nisam ni bila... Mogla bih reći povređena, ali shvatila sam... I cenim iskrenost...

I sve jedno je što sada postoji led... Neće ti taj dugo potrajati, ne pored vatre... :)

"Petak 13-ti, a subota 14-ti još gora" - Smejala sam se kada je to rekao... Kasnije mi uopšte nije bilo smešno!

Asocijacije: noć - telefon, dan - telefon, jutro - punjenje telefona, veče - punjenje telefona, muzika -Bon Jovi

i tako u krug...

Kada se ne menjaju navike, kada se prate šabloni, upadne se u kliše i onda svima sve bude jasno...

U gluvo doba noći, dok sam iščekivala poziv i nastavak razgovora, nisam očekivala da će muž da ustane... Pomislila sam "dobro je, isključila sam telefon"... I kako se ništa ne dešava slučajno, "Neko" je izvukao onu srednju, donju kartu od moje kule od karata tako spretno... U kući od gomile telefona jedan ima baterijsku lampu - da, da, baš taj! I baš tada je mom mužu trebala lampa... Sledila sam se kada je uključio telefon. Zvuk poruke da imam propušten poziv me je naterao da zatvorim oči, a zvuk poziva 20 sekundi kasnije me je potpuno paralisao...

I što bi jedna moja drugarica rekla kad sam joj ispričala "I? Jesi li se izvukla?"

Posle nekoliko dana sređivanja i sabiranja misli ja i dalje ne vidim ni jedan način za moguće "izvlačenje" iz toga...

Onda sam progledala... Da je znao za svaki noćni razgovor, da je video promene, da njemu ne smeta to što pričam, nego što sam krila, i da naravno postoji sumnja da li je ili nije ostalo sve na razgovorima... 

Uspela sam da zaspim tek pred zoru, a bila je luda noć... Kada sam ga konačno pozvala već je potpuno odlepio, a dok sam mu ispričala šta se desilo, onda još više! Suze su tekle same... Slušala sam na smenu menjanje priče... Od optužbi, preko besa, do tešenja i davanja podrške i tako u krug...

Trebala sam malo više da ostanem u "šahovskim" vodama, ranije sam bila jako dobra, sada znam da poređam figure, a za rokadu, an pasan, gambit, trebalo bi neko da me podseti kako beše... 

Koji potez povući da ostvarim makar "pat"... 

Našla sam i kome da se obratim za savet... "Mi smo sada na ledu" Ahaaaaa, sigurno... Ako je ovo sada led, ja se stvarno pitam kako onda izgleda vatra... 

Poznajem ja sebe izuzetno dobro... Nemam mere ni granice, teram, pa gde god da me odvede... Ali počela sam da se brinem za drugu stranu iz ove priče i sve češće se pitam "zašto???" 

Zašto je uvek tu za mene?

Zašto je hteo da se viđamo i onda kada je imao milion obaveza a izdvajao je vreme zato što je "meni to potrebno"

Zašto mi pomaže, zašto me brani?

Zašto me je "navukao" na neke pesme, zašto je u njima prepoznao mene i "nas"

... this is the road to hell ...

 I nisam dosad postavljala ovde ništa "naše", evo srećo, sada ću... Slušaj na repeat over and over again!

Nekada: "Jaoooo supeeer, danas je petak! Vikend! Konačno"

Sada: "O, ne! Vikend je!"

"Od prvog dana, zabranjeno mi je da te volim, zabranjeno mi je da te sanjam, voleću te u pesmama mojim..."

Govorim sebi svake subote, ponavljam kao mantru, da nema razloga da budem tužna, da subota i nedelja dođu i prođu, da imam dovoljno toga čime moram da se bavim kod kuće, i da, možda, nije ni loše što je vikend, jer inače ne bi ni stigla ništa da uradim... Ali ne vredi! Boli! Jebi ga, sve jedno boli!

I što kaže moja kuma: "Dobiješ ono što tražiš... Zato pazi šta želiš - možda ti se i ostvari"

Previše svega oko nas... Ne možemo na kafu - dan je, ne možemo ovde iz jednog razloga, ne možemo tamo iz drugog razloga... Šta ostaje? Telefon! Sati i sati uz prekide, uz oprez, uz strah... Više ne znam ni šta da slažem, "istrošila sam" drugarice sa kojima inače dugo pričam, ponestaju izgovori, postavljaju se neprijatna pitanja...

Nije ni njemu lako... Okružen kolegama koji pristupaju na različite načine kako se požar širi! Jedni ga zezaju, drugi se smeškaju, treći otvoreno ispituju, poneki banalizuju... Sa svime time se treba izboriti. Ne sme da kaže "Da, jeste, tako je, jebite se",  mora da odmerava svaku reč, mora da trpi i ćuti i sluša kada oni do kojih "trač" nije stigao pljuju po meni u svakom pogledu! on pristupa jedinom što može! Strpljivo se smeška i klima glavom uz "da, da tako je" 

Prava sreća što ima živaca, na njegovom mestu, prešla bi u otvoreni napad i svima njima zapušila usta!

Pokušavam negde da svrstam "nas" - ne ide... Ne pronalazimo se ni u čemu i ima nas svuda! Da li smo "u vezi" da li smo "ljubavnici" da li smo "prijatelji sa beneficijama"... I na sve te kategorije još treba da ubacim i "kolege"...

Ne, Blesavo moje, ovo nije savršeni svet, ali ovo ovde, ovaj blog, to je moje savršeno mesto

i zato:

"Close the door, leave the cold outside
I don't need nothing when I'm by your side
We got something that'll never die
Our dreams, our pride

My heart beats like a drum (all night)
Flesh to flesh, one to one (and it's alright)
And I'll never let go cause
There's something I know deep inside"

"U redu je" - zar ne?

Znaš li da sam skoro potpuno prestala da spavam - ali zato ne prestajem da sanjam...

Svaka tvoja reč nije samo odslušana nego je i zapamćena... Svaki tvoj dodir me peče u ovakvim noćima kada mi je tvoj glas tako blizu - sa druge strane "žice" a ti tako nedostižno daleko, čak i u ovom malom gradu...

Zapitaćeš se sigurno šta je to u tebi što je mene potpuno izbacilo iz koloseka, odgovor je vrlo jednostavan - prosto TI...

Ti koga bi mogla opisati sa bezbroj lepih i pohvalnih prideva, a svi oni zajedno opet ne bi bili dovoljni da bi drugi mogli predočiti sliku pravog Tebe!

Jedinstven, bez mogućnosti da se uklopiš u bilo koji šablon... 

Blesavo moje, nemoj se pitati zašto mi srce lupa ovaj ludi ritam, niti zašto ne spavam, ni zašto ne mogu da radim, ni zašto sam tako (kako si ono rekao) "sva u grču i pod tenzijom"... Rekla sam ti već "ja sam zaljubljena, koji je tvoj izgovor?" 

Mislila sam da neće biti ovako teško, strpljivija sam i pažljivija nego što možeš i da zamisliš! I ne, neću "i ja da se nadrkavam na tebe" ali momenat blizine a tolike daljine bio je neopisivo bolan... Stajala sam, poželela bar sto puta u jednoj minuti, da pretrčim ulicu, stanem ispred tebe, da ti kažem da me baš briga za sve ostalo... Napravila sam korak napred, onda sam se vratila dva unazad... 

Ne Milo moje, neću nikada, nikada nikada! Znaš da neću - ne brini! 

Izabraću umesto impulsivnih misli, snove dok sam budna, tu mi te niko ne može oduzeti, tu si samo moj! 

I neću ti dati povoda da ti "bude krivo" - znaš to...

Ma sve ti znaš, i ja sve znam, mi sve znamo, i da, nadamo se da "Oni" ništa ne znaju! :)

Kolektiv gde svako dobije neki nadimak, a oni posebno srećni ih imaju nekoliko u zavisnosti od toga ko priča o njima... I tako imate raznorazne etikete i nadimke koje je neko prilepio nekome... Nađe se tu poneka "buva", "hijavata" "frizura" "pevač" pa je i "mrmot" bio neizostavan...

Da li sam ja savršena? Naravno da nisam... Ali nikada i nikako nisam mogla da shvatim šta je to što nekoga toliko okupira da se bavi tuđim životima i tuđim privatnim stvarima koji uopšte ne treba da ga se tiču??? Ok, neko bi mogao da kaže da sam ja nezainteresovana. Nisam. Što bi ja morala znati nešto o bilo kome sa kim ni kafu popila nisam, sa kim se ne čujem privatno i ne družim? Zabole me! Uvek imam o čemu da mislim i čime da se bavim...

On sa druge strane, ima čime da se bavi i o čemu da misli, ali jako vodi računa o tome šta neko drugi misli... U poslednje vreme, brine samo šta "mrmot-sa-funkcijom" misli...

"Videće nas neko" - Zaboga, naravno da će nas videti, nismo nevidljivi 

"Počeće da pričaju" - VEĆ pričaju, pričali bi, taman da se nikad ni videli nismo, dovoljno im je što znaju da se čujemo

Onda, posle "znakova upozerenja" negde Odozgo verovatno, koje mi nismo uzeli za ozbiljno, Onaj Gore je rešio da nam da još jedan znak...

I od svih kolega (a ima ih baš mnogo) baš kad sam htela ulicu da pređem kako bi otišla na posao, tačno ispred mene pojavljuje se ozloglašeni "Mrmot" 

I onda, paranoja na zavidnom nivou, ali ne sa moje strane!

"Ja sam siguran da je on mene video" - Pa? Stajala sam na ulici, zaboga, nismo se držali za ruke, nisam bila u autu sa njim...

"Sekundu kasnije sam ugasio farove" - Da se ne lažemo, svetleo je ko božićna jelka...

"I gde baš na njega da naletimo?" - Hmm, još bi da bira koga će da sretne...

"Kad ga sretnem, videću da li on nešto konta" - Konta taj dan i noć, zar je bitno???

"Sve se odigralo u 10 sekundi" - STOP! Zaustavite ljudi vreme, ali prvo ovog mog upozorite na događaj i dajte mu dovoljno vremena da razmisli i smisli, pa onda nek vreme nastavi da teče...

I što bi rekla moja kuma "aaaaaa, na šta vas dvoje gubite sat vremena???"

Blesavo moje, opusti se malo. Meni stalno pričaš da treba da se opustim, a gle šta ti radiš! Znaš kako kaže Balašević

"Hej, otkači šlepove
nanišani jutro i pusti
tu stvar, neka klizi
postoje kod Amera reči za to
take it easy..."

U jednom trenutku, počela sam da gubim strpljenje: "Da li mi treba da prekinemo našu priču zbog mrmota?"

"Ne, naravno da ne treba"

Čudne su životinjice ti mrmoti... Postoji "njihov dan", motaju čokolade u foliju... Opet sam izgubila čarobni štapić, gde li je majku mu? Moram da pretvorim jednog takozvanog mrmota u pravog, da mu dam jednu tablu čokolade i foliju (čisto da ima čime da se bavi), onda da ga pošaljem da snimi film, da svi možemo da budemo srećni. I On i ja i naravno... Mrmot!

Koliko je nas uopšte u ovoj priči?

Previše da bi ona imala lep kraj... Većina će osuditi, znam to, ali mi nije bitno, samo moram da nađem mojoj duši lek, moram da pišem sada, kao što dugo nisam...

Prošlo je tačno 40 dana... Bože, kako ovo morbidno zvuči, a nema veze sa smrću i sahranama...

Pričanje - to je moj najveći problem... Da li se kajem? Ne!

Jedan stabilan brak, dvoje dece, posao, društvo i uobičajeni problemi - novac, nedostatak sna, umor...

I onda, kada nisam imala gde, kada nisam imala izbor, počnem da radim ponovo posle nekoliko godina pauze, na poslu koji volim samo u drugoj firmi koja mi ni najmanje ne odgovara i shvatim da sam svesno ušla u zmijsko leglo gde nema pomoći kada ti treba,  gde je neprijateljstvo i ne prihvatanje "novih" tako očigledno... Negativna energija, totalna kontrola i previše onih sa jadnim i bednim životima kojima je jedina hrana tuđ život...

Onda, u tom mraku i sivilu, pojavi se jedna svetla tačka... Pojavi se ON

ŠAH-MAT

Specifičan posao, ne vidiš kolege ali ih čuješ i te kako! pozivi na službeni telefon su postali učestali i dugotrajni, njegova želja da pomogne, da bude tu kad treba, da kaže da je to sve u redu, da je opušteno, da nema problema... Kada nije radio, počeo je da mi nedostaje, radovala sam se kada bi čula da je tu, da radi... Jedino njemu sam dala moj privatni broj (koji ne smem da pomislim da koristim na poslu) i onda vrlo brzo, dosao je prelomni momenat

29.07.2013. Radila sam drugu smenu i čim sam zatvorila vrata od kancelarije pozvala sam ga prvi put u životu sa svog telefona... Predhodnog dana, došao je do mene trač kako smo On i ja "zajedno" Pričali smo, dugo, celim putem dok sam išla kući, naša glavna tema su bili kolege koji nemaju čime da se bave pa izmišljaju gluposti... Moja dobra prijateljica je bila kod mene u poseti nekoliko dana, pa smo otvorile flašu vina... Muž i deca su spavali a nas dve smo se posvetile muzici i vinu... To je bila dobitna kombinacija, samo što meni treba skloniti telefon kad pijem, jer sam već posle druge čaše poslala poruku: "Znam da ćeš misliti da sam totalni kreten, ali nema veze, ja ne bi imala ništa protiv da je onaj trač istina, razumeću ako me ne budeš više zvao, samo sam morala da ti to kažem"

Ja ne znam kako je uspeo ali odgovor je stigao u roku od pola minuta: "Ne mislim da si kreten, sve je ok, samo opušteno :)" i tako je počelo... 50 razmenjenih poruka za dva sata i dogovor da se vidimo sutra posle posla...

I kreću moje laži "idem sa drugaricom na piće"

i kreću Njegove laži za ženu "nisam čuo telefon, bio sam kod kolege"

i eto, prošlo je 40 dana od 30.07.2013.

I koliko je nas u ovoj priči? On, Ona, dete, ja, on, još dvoje dece... O Bože, kad napišem, još gore zvuči...

I znamo sve, i govorimo sve jedno drugom i sati i sati priče (nisam ni znala do sada da muškarac može toliko da priča)

i jeste "Mali je ovo grad, u njemu sve se zna"

I neka, neka nas nosi ta stihija, gde god da nas dovede, sami smo izabrali... da li će to biti samo po koji ukradeni sat, ili dani i meseci u kojima dvoje izgubljenih i sluđenih traže "NEŠTO" a da ne znaju šta, idu, a ne znaju gde i pričaju, pričaju satima, a ni o čemu! Pomalo smešno, tužno i tragično zar ne?