Potpuno. Totalno. Nepopravljivo. Emotivno uništena.
Milion misli i osećanja... Izmešani komadići raznobojnog stakla, istopljeni i opet spojeni tako da ogledalo koje sam napravila od tih delova prikazuje sliku mene koju ne želim da vidim!
Slika Dorijana Greja - upravo to!
I sada ne znam šta ću.
Ne znam gde ću...
Ne znam kako ću...
Da li ja volim? Ili mrzim? I koga? Njega? Sebe? Njega? Nju?
Vrištala bih... Ali nemam glasa više!
Povredila bih sebe - sada zaista bih, ali čemu? Bar da znam da bi pomoglo...
Udaram pesnicom u zid - ne vredi, nije zid kriv...
I da, ovde bi bila potrebna jedna lepa selektivna amnezija... Ili lobotomija - sve jedno!
