Toliko boli da ne umem da nađem odgovarajući opis za tu bol...
Ne umem da prepoznam svoj lik u ogledalu... Usne više nemaju osmeh, oči više nemaju sjaj, iz ogledala me posmatra "neko" koga ne vidim... Sve mi je kao kroz maglu, kao kroz vodu... Čula su otupela...
I opet BOLI...
reči prijatelja odjekuju u ušima, al nemaju težinu, nemaju značaj, ne umanjuju bol.... :(
Nemam više volje, nemam snage, umorna sam i boli me...
Želudac odbija hranu, telo je umorno - ni ceo dan sna ne može da odmori ovaj umor.
Telefon kao da je od olova, teško je i pogledati u njega jer znam, neće biti ništa, barem, ne ono, što bi meni bilo bitno!
Zašto sam ponosna, možda bi neko pitao, zašto ja ne pozovem? Ne mogu, nema više ničega u meni... Totalno sam ubijena...
Sinoć smo se čuli, zamolila sam ga da mi ne piše poruke, da me ne zove... Teško je jako, ali znam da će mi biti bolje ako nemam "dokaz" da je tu negde a nije kraj mene... Rekao je da neće... Rekao je da želi da meni bude lakše i da hoće da mi pomogne (ako može), a oboje znamo da ne može... Kiša je počela da pada... Ona ista kiša koju sam želela... Padala je, pa nije, pa je sinulo sunce, pa je opet padala i sve tako... A ja sam sedela sama kod kuće uz muziku...
"I can’t live If living is without you", "don`t speak", "torn" pa opet iz početka... Gušila sam se... Stalno sam gledala u telefon, mada sam znala da je On od reči... Onda sam iz očaja spremala po kući do 101 i nazad, pa mi nije bilo dovoljno, nije pomoglo... Reče mi jedna drugarica "nauči da heklaš" a jedan prijatelj: "vidi, ja kad sam se tako osećao, odlazio sam u kafanu, da pijem, da zaboravim... I znaš šta? Nikada nisam uspeo da zaboravim zašto sam počeo da pijem..." A ja sam našla alternativu između heklanja i opijanja... Oprala sam auto i spolja i iznutra komplet ceo,ručno po prvi put u životu... Nisam zaboravila, ali mi je bilo bolje...
Drugi dan
Otišla sam u prvu smenu posle dva slobodna dana... Posla je bilo do ludila, nisam ni stigla da mislim... Ni o čemu... Posle posla sam hrabro izašla na kišu - bez kišobrana... Lilo je kao iz kabla, sa sve vetrom... A ja sam šetala, mirno, sa slušalicama u ušima dok sam kisnula i dok se sve sa mene slivalo... Kada sam došla kući, nije bilo ni milimetra suvog mesta na mojoj koži ispod odeće... I opet mi je bilo malo bolje... Odspavala sam, onako premorena, pa opet mirno zaspala jako rano uveče... Morao je doći, znala sam da hoće, u snu je bio neizbežan... A ja? Ja sam plakala i snu i govorila mu da ode, da ne brine i da ću ja biti dobro, samo ako ne piše, ne zove, ne dolazi...
Danas - Treći dan
I ponovo prva smena, i ponovo posla do iznad granice ludila... Normalno, kada je ova kiša koju sam poželela rešila da ispere sve živo i ne samo moju bol... Imam utisak da pada zbog svih onih koji sada pate i zbog onih koji su patili a ako nastavi, onda će padati i zbog onih koji će patiti... Strašno... Rekla sam, nikada više neću ništa poželiti... Malo posle 12 je koleginica prišla i rekla da će me zameniti, da mi mladje dete ima visoku temperaturu, zvali su iz vrtića... Spasila sam se abnormalno mnogo posla, ali ne i kod kuće... Uzela dete, došla, sredila nju, sredila kuću i sad pišem da sredim sebe... Ne, nije zvao, nije pisao... I bolje, lakše je tako... Imala sam jedan momenat kada sam došla kući... Onako izmorena, mokra, u krš i lom i sa malim bolesnim detetom... Uzela sam telefon, već sam htela da napišem nešto, bilo šta... Ali nisam... I neću.. Jer ako to uradim, vratiću se na staro, a to ne želim... Od juče ni ne plačem više, suze su presušile, sada je "tiha patnja" ali da, lakše je! Eto imam snage i za jedan mali osmeh!
Za mene, danas, je zemlja stala... Zašto je još uvek sve oko mene normalno? Zašto ne pada kiša satima? Ja ne smem da plačem naglas, ne smeju suze da mi teku... A vrištala bih, iz sveg glasa.. Otrčala bi negde daleko, da budem sama, i ponela iznad sebe jedan kišni oblak i onda bi pustila da iz njega pljušti... Da se ne vide suze, da niko ne zna koliko i kako boli...
Prekinula sam! Stavila sam tačku. Na sve, sem na moje srce i na dušu... I opet se setim jednog stiha koji nisam razumela kad sam bila mladja, pa sam onda stekla "privilegiju" da razumem, isto zbog jednog na slovo S...
"Eh, da je tuga snijeg da se do jutra otopi mogao bih i ja konacno kad oci zatvorim da se ne umorim"
I ponovo razumem, osećam, kako me tuga kida, i odvaja od mene deo po deo... Novi ožiljak, nova bol...
Otišla sam sa porodicom u duuugu popodnevnu vožnju i šetnju, i pravila sam se pred svima da mi je super, našminkala sam se i nabacila osmeh na lice... U autu, jedna od prvih pesama koju sam čula bila je "Smejem se, smejem se, smejem se, a plakao bi"...
U prodavnici slatkiša, gde sam htela da obradujem moje devojčice, ispred mojih očiju nizale su se čokoladice sa rumom... Skrenem pogled, a ono, opet j.... rum, samo drugi proizvođač.... Pozlilo mi je!!! I baš sa tim rumom... Nikada ih nisam primećivala mrzim te čokolade, slučajno su njemu omiljene... A meni baš bude loše od njih... U jednoj sekundi, poželeh da "slučajno" kupim jednu, i da je pojedem, u zalogaju, pa da mi stvarno pozli, da imam izgovor, da mogu reći da mi je loše i da se zatvorim u wc...
Ravno 287 dana smo trajali... Previše.... I zato sada previše boli... 287 prošlih dana...
Kažu, kada si sa nekim, i kada si zaljubljen i kada voliš i kada se prekine, treba ti dva puta više vremena od onog koje ste proveli zajedno da preboliš... znači 861 dan... A danas je nulti...
Znam, Bože, dosadno ti je malo a? Čekaš da vidiš koliko sam strpljiva i koliko mogu da izdržim... Stavljaš barikade i prepreke kao da si profesionalni graničar... Ne, ne brini, ja ne prelazim granice... Nemam pasoš... Ali imam sve ono drugo, što je potrebno da čekam... Pao je i Berlinski zid... Pašće i tvoje prepreke... I onda će telefon zazvoniti, a ja ću čuti ovu melodiju u čijem ritmu mi i srce kuca... I onda će sve biti u redu...
Videla sam skoro, na tezgi sa knjigama jedan zanimljiv nasov... nesto kao "Kako se odvici od druge osobe" ili tako nesto.... Koliko vidim, bice mi jaaaaako potrebna!
Ko se više i seća kako je počelo? Samo sex? Ma nemoj... Bez emocija a? Ahaaaa... Koga si lagao? Mene ili sebe? I opet se setih Hari Potera, ni manje ni više... To je bio moj svet u koji sam "bežala" svako veče...
"Moramo da idemo na Hogvorts"
"Ne, možemo, moramo da razmislimo, da isplaniramo..."
"Budi realna, kada je i jedan naš plan uspeo? Planiramo, smislimo, a kada dođemo dotle, sve krene naopako..."
E, tako je i sa nama... Takva je i ova priča... Potpuno naopaka...
U koji žanr da strpam nas dvoje? Loša komedija? Dobra tragedija? Ima tu, Boga mi, svega... Ima i pomalo akcije i špijunaže...
"Ljudi su zavidni, kad pokažeš da si srećna, naći će načina da to unište..."
i ponovo... "Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari..."
Ostavarilo se... Bilo mi je dosadno... Bila sam depresivna, sve je upalo u kolotečinu i nisam videla izlaz... Gušila sam se...
Sada?! Pet minuta dosade... Jako bi mi prijalo...
I zašto dođavola, ne mogu da nas ostave na miru???
Opsesivno sređujem kuću... Znam, to znači da ja "nisam sređena" pokušavam da ne mislim, ali misli lete... Pokušavam da se ne prisećam, al telo drhti, srce lupa, dlanovi se znoje...
"hoćeš doći?"
"Ne"
"Zašto"
"Mi smo se posvađali, sećaš se?"
Opet, samo priča... Loša režija za još goru predstavu i najgoru publiku...
"Pa šta sada? Ako oni svi misle da smo prekinuli to znači da se nećemo viđati?"
"Videćemo se..."
A počelo je kao "samo sex, bez emocija"
Traje kao "Fatalna privlacnost"...
Jako se bojim da se ne završi kao "Romeo i Julija"...
... Ili možda osmo? Ne znam tačno koje je ovo nebo po redu, ali je visoko... Dovoljno za strmoglav pad jednog dana, ali to nije danas...
"Sve ima svoje I vatra i led U kap se spoje I čemer i med Sve ima svoje, Vrlina i greh Tuge postoje da bi prizvale smeh..."
i kaže "Opuštena si večeras" - ehhh, kako bi tek bila opuštena na jednom lepom vikendu u nekoj zabiti, gde ima samo jedna koliba, kamin i naravno nas dvoje...
Ovako, krademo minute, retko kada možemo da krademo sate...
Farovi automobila, zamagljena stakla... Poželim da zaustavim vreme, samo zato da ne moram da gledam na sat...
"Ne poželi ništa tuđe, svi smrtni gresi u tom su grehu"... E moj Balaševiću, uz tebe sam provela najbolje i najgore trenutke u životu... I večeras sam slušala tvoj glas sa radija dok sam doticala "sedmo nebo" sa Njim.
Najlepše mi je kada sam sama i kada budna sanjam... Kada mogu da ponovo "preslušam" u svojoj glavi poslednjih 45 sati razgovora za 20 dana, kada mogu da čitam iznova i iznova svaki chat, kada mogu usporeno da pogledam naše ukradene minute... Al ne vredi, uvek prerano zaspim, i ne budim se, dok ne čujem zvuk dobro poznate melodije kad On zove da me budi... I tada mi dan počne osmehom... A današnji se tako i završava... Bez tenzije, bez aritmije, potpuno mirno, stabilno i sigurno - sa osmehom! Stalo mu je, vidim to... U bilo kojoj "normalnoj" situaciji to bi bilo nešto lepo, ovde bi trebalo da to bude problem... Al umesto da to saznanje unese nemir, desilo se suprotno! Dotakla sam sedmo nebo...
Milion misli i osećanja... Izmešani komadići raznobojnog stakla, istopljeni i opet spojeni tako da ogledalo koje sam napravila od tih delova prikazuje sliku mene koju ne želim da vidim!
Slika Dorijana Greja - upravo to!
I sada ne znam šta ću.
Ne znam gde ću...
Ne znam kako ću...
Da li ja volim? Ili mrzim? I koga? Njega? Sebe? Njega? Nju?
Vrištala bih... Ali nemam glasa više!
Povredila bih sebe - sada zaista bih, ali čemu? Bar da znam da bi pomoglo...
Udaram pesnicom u zid - ne vredi, nije zid kriv...
I da, ovde bi bila potrebna jedna lepa selektivna amnezija... Ili lobotomija - sve jedno!
Idealno pre podne, solidno po podne... Moralo je biti loše veče...
I kako je skoro rekao da smo "na ledu", nisam mogla ni da pretpostavim da će stvarno da me "hladi" bar ne posle onog sinoć - ali jeste, a tvrdi da nije... Hmmm
Kako bi to rekao Balašević
"Hajde, pričaj mi malo o patetici tvoji su sveci za mene tek ubogi mali heretici pričaj mi malo o tome, ili, nemoj..."
Ne veruješ u Boga - ne moraš... Veruješ u "znake" - Šta misliš, ko ih šalje? Ne, nije mi drago zbog toga zaista, nisam to želela, samo sam jednostavno znala i osetila kako će tačno da bude, i bila u pravu! Iznenađen? Nemoj da budeš, rekla sam ti da imam intuiciju, samo na žalost ne uvek...
Kada se steknu idealni uslovi prilike se ne propuštaju... Ali ja sve to razumem. Ne, nisam ljuta. Zaista nisam, nisam ni bila... Mogla bih reći povređena, ali shvatila sam... I cenim iskrenost...
I sve jedno je što sada postoji led... Neće ti taj dugo potrajati, ne pored vatre... :)
"Petak 13-ti, a subota 14-ti još gora" - Smejala sam se kada je to rekao... Kasnije mi uopšte nije bilo smešno!
Asocijacije: noć - telefon, dan - telefon, jutro - punjenje telefona, veče - punjenje telefona, muzika -Bon Jovi
i tako u krug...
Kada se ne menjaju navike, kada se prate šabloni, upadne se u kliše i onda svima sve bude jasno...
U gluvo doba noći, dok sam iščekivala poziv i nastavak razgovora, nisam očekivala da će muž da ustane... Pomislila sam "dobro je, isključila sam telefon"... I kako se ništa ne dešava slučajno, "Neko" je izvukao onu srednju, donju kartu od moje kule od karata tako spretno... U kući od gomile telefona jedan ima baterijsku lampu - da, da, baš taj! I baš tada je mom mužu trebala lampa... Sledila sam se kada je uključio telefon. Zvuk poruke da imam propušten poziv me je naterao da zatvorim oči, a zvuk poziva 20 sekundi kasnije me je potpuno paralisao...
I što bi jedna moja drugarica rekla kad sam joj ispričala "I? Jesi li se izvukla?"
Posle nekoliko dana sređivanja i sabiranja misli ja i dalje ne vidim ni jedan način za moguće "izvlačenje" iz toga...
Onda sam progledala... Da je znao za svaki noćni razgovor, da je video promene, da njemu ne smeta to što pričam, nego što sam krila, i da naravno postoji sumnja da li je ili nije ostalo sve na razgovorima...
Uspela sam da zaspim tek pred zoru, a bila je luda noć... Kada sam ga konačno pozvala već je potpuno odlepio, a dok sam mu ispričala šta se desilo, onda još više! Suze su tekle same... Slušala sam na smenu menjanje priče... Od optužbi, preko besa, do tešenja i davanja podrške i tako u krug...
Trebala sam malo više da ostanem u "šahovskim" vodama, ranije sam bila jako dobra, sada znam da poređam figure, a za rokadu, an pasan, gambit, trebalo bi neko da me podseti kako beše...
Koji potez povući da ostvarim makar "pat"...
Našla sam i kome da se obratim za savet... "Mi smo sada na ledu" Ahaaaaa, sigurno... Ako je ovo sada led, ja se stvarno pitam kako onda izgleda vatra...
Poznajem ja sebe izuzetno dobro... Nemam mere ni granice, teram, pa gde god da me odvede... Ali počela sam da se brinem za drugu stranu iz ove priče i sve češće se pitam "zašto???"
Zašto je uvek tu za mene?
Zašto je hteo da se viđamo i onda kada je imao milion obaveza a izdvajao je vreme zato što je "meni to potrebno"
Zašto mi pomaže, zašto me brani?
Zašto me je "navukao" na neke pesme, zašto je u njima prepoznao mene i "nas"
... this is the road to hell ...
I nisam dosad postavljala ovde ništa "naše", evo srećo, sada ću... Slušaj na repeat over and over again!
Nekada: "Jaoooo supeeer, danas je petak! Vikend! Konačno"
Sada: "O, ne! Vikend je!"
"Od prvog dana, zabranjeno mi je da te volim, zabranjeno mi je da te sanjam, voleću te u pesmama mojim..."
Govorim sebi svake subote, ponavljam kao mantru, da nema razloga da budem tužna, da subota i nedelja dođu i prođu, da imam dovoljno toga čime moram da se bavim kod kuće, i da, možda, nije ni loše što je vikend, jer inače ne bi ni stigla ništa da uradim... Ali ne vredi! Boli! Jebi ga, sve jedno boli!
I što kaže moja kuma: "Dobiješ ono što tražiš... Zato pazi šta želiš - možda ti se i ostvari"
Previše svega oko nas... Ne možemo na kafu - dan je, ne možemo ovde iz jednog razloga, ne možemo tamo iz drugog razloga... Šta ostaje? Telefon! Sati i sati uz prekide, uz oprez, uz strah... Više ne znam ni šta da slažem, "istrošila sam" drugarice sa kojima inače dugo pričam, ponestaju izgovori, postavljaju se neprijatna pitanja...
Nije ni njemu lako... Okružen kolegama koji pristupaju na različite načine kako se požar širi! Jedni ga zezaju, drugi se smeškaju, treći otvoreno ispituju, poneki banalizuju... Sa svime time se treba izboriti. Ne sme da kaže "Da, jeste, tako je, jebite se", mora da odmerava svaku reč, mora da trpi i ćuti i sluša kada oni do kojih "trač" nije stigao pljuju po meni u svakom pogledu! on pristupa jedinom što može! Strpljivo se smeška i klima glavom uz "da, da tako je"
Prava sreća što ima živaca, na njegovom mestu, prešla bi u otvoreni napad i svima njima zapušila usta!
Pokušavam negde da svrstam "nas" - ne ide... Ne pronalazimo se ni u čemu i ima nas svuda! Da li smo "u vezi" da li smo "ljubavnici" da li smo "prijatelji sa beneficijama"... I na sve te kategorije još treba da ubacim i "kolege"...
Ne, Blesavo moje, ovo nije savršeni svet, ali ovo ovde, ovaj blog, to je moje savršeno mesto
i zato:
"Close the door, leave the cold outside I don't need nothing when I'm by your side We got something that'll never die Our dreams, our pride
My heart beats like a drum (all night) Flesh to flesh, one to one (and it's alright) And I'll never let go cause There's something I know deep inside"
Znaš li da sam skoro potpuno prestala da spavam - ali zato ne prestajem da sanjam...
Svaka tvoja reč nije samo odslušana nego je i zapamćena... Svaki tvoj dodir me peče u ovakvim noćima kada mi je tvoj glas tako blizu - sa druge strane "žice" a ti tako nedostižno daleko, čak i u ovom malom gradu...
Zapitaćeš se sigurno šta je to u tebi što je mene potpuno izbacilo iz koloseka, odgovor je vrlo jednostavan - prosto TI...
Ti koga bi mogla opisati sa bezbroj lepih i pohvalnih prideva, a svi oni zajedno opet ne bi bili dovoljni da bi drugi mogli predočiti sliku pravog Tebe!
Jedinstven, bez mogućnosti da se uklopiš u bilo koji šablon...
Blesavo moje, nemoj se pitati zašto mi srce lupa ovaj ludi ritam, niti zašto ne spavam, ni zašto ne mogu da radim, ni zašto sam tako (kako si ono rekao) "sva u grču i pod tenzijom"... Rekla sam ti već "ja sam zaljubljena, koji je tvoj izgovor?"
Mislila sam da neće biti ovako teško, strpljivija sam i pažljivija nego što možeš i da zamisliš! I ne, neću "i ja da se nadrkavam na tebe" ali momenat blizine a tolike daljine bio je neopisivo bolan... Stajala sam, poželela bar sto puta u jednoj minuti, da pretrčim ulicu, stanem ispred tebe, da ti kažem da me baš briga za sve ostalo... Napravila sam korak napred, onda sam se vratila dva unazad...
Ne Milo moje, neću nikada, nikada nikada! Znaš da neću - ne brini!
Izabraću umesto impulsivnih misli, snove dok sam budna, tu mi te niko ne može oduzeti, tu si samo moj!
I neću ti dati povoda da ti "bude krivo" - znaš to...
Ma sve ti znaš, i ja sve znam, mi sve znamo, i da, nadamo se da "Oni" ništa ne znaju! :)
Kolektiv gde svako dobije neki nadimak, a oni posebno srećni ih imaju nekoliko u zavisnosti od toga ko priča o njima... I tako imate raznorazne etikete i nadimke koje je neko prilepio nekome... Nađe se tu poneka "buva", "hijavata" "frizura" "pevač" pa je i "mrmot" bio neizostavan...
Da li sam ja savršena? Naravno da nisam... Ali nikada i nikako nisam mogla da shvatim šta je to što nekoga toliko okupira da se bavi tuđim životima i tuđim privatnim stvarima koji uopšte ne treba da ga se tiču??? Ok, neko bi mogao da kaže da sam ja nezainteresovana. Nisam. Što bi ja morala znati nešto o bilo kome sa kim ni kafu popila nisam, sa kim se ne čujem privatno i ne družim? Zabole me! Uvek imam o čemu da mislim i čime da se bavim...
On sa druge strane, ima čime da se bavi i o čemu da misli, ali jako vodi računa o tome šta neko drugi misli... U poslednje vreme, brine samo šta "mrmot-sa-funkcijom" misli...
"Videće nas neko" - Zaboga, naravno da će nas videti, nismo nevidljivi
"Počeće da pričaju" - VEĆ pričaju, pričali bi, taman da se nikad ni videli nismo, dovoljno im je što znaju da se čujemo
Onda, posle "znakova upozerenja" negde Odozgo verovatno, koje mi nismo uzeli za ozbiljno, Onaj Gore je rešio da nam da još jedan znak...
I od svih kolega (a ima ih baš mnogo) baš kad sam htela ulicu da pređem kako bi otišla na posao, tačno ispred mene pojavljuje se ozloglašeni "Mrmot"
I onda, paranoja na zavidnom nivou, ali ne sa moje strane!
"Ja sam siguran da je on mene video" - Pa? Stajala sam na ulici, zaboga, nismo se držali za ruke, nisam bila u autu sa njim...
"Sekundu kasnije sam ugasio farove" - Da se ne lažemo, svetleo je ko božićna jelka...
"I gde baš na njega da naletimo?" - Hmm, još bi da bira koga će da sretne...
"Kad ga sretnem, videću da li on nešto konta" - Konta taj dan i noć, zar je bitno???
"Sve se odigralo u 10 sekundi" - STOP! Zaustavite ljudi vreme, ali prvo ovog mog upozorite na događaj i dajte mu dovoljno vremena da razmisli i smisli, pa onda nek vreme nastavi da teče...
I što bi rekla moja kuma "aaaaaa, na šta vas dvoje gubite sat vremena???"
Blesavo moje, opusti se malo. Meni stalno pričaš da treba da se opustim, a gle šta ti radiš! Znaš kako kaže Balašević
"Hej, otkači šlepove nanišani jutro i pusti tu stvar, neka klizi postoje kod Amera reči za to take it easy..."
U jednom trenutku, počela sam da gubim strpljenje: "Da li mi treba da prekinemo našu priču zbog mrmota?"
"Ne, naravno da ne treba"
Čudne su životinjice ti mrmoti... Postoji "njihov dan", motaju čokolade u foliju... Opet sam izgubila čarobni štapić, gde li je majku mu? Moram da pretvorim jednog takozvanog mrmota u pravog, da mu dam jednu tablu čokolade i foliju (čisto da ima čime da se bavi), onda da ga pošaljem da snimi film, da svi možemo da budemo srećni. I On i ja i naravno... Mrmot!
Previše da bi ona imala lep kraj... Većina će osuditi, znam to, ali mi nije
bitno, samo moram da nađem mojoj duši lek, moram da pišem sada, kao što dugo
nisam...
Prošlo je tačno 40 dana... Bože, kako ovo morbidno zvuči, a nema veze sa
smrću i sahranama...
Pričanje - to je moj najveći problem... Da li se kajem? Ne!
Jedan stabilan brak, dvoje dece, posao, društvo i uobičajeni problemi -
novac, nedostatak sna, umor...
I onda, kada nisam imala gde, kada nisam imala izbor, počnem da radim ponovo
posle nekoliko godina pauze, na poslu koji volim samo u drugoj firmi koja mi ni
najmanje ne odgovara i shvatim da sam svesno ušla u zmijsko leglo gde nema
pomoći kada ti treba, gde je neprijateljstvo i ne prihvatanje
"novih" tako očigledno... Negativna energija, totalna kontrola i
previše onih sa jadnim i bednim životima kojima je jedina hrana tuđ život...
Onda, u tom mraku i sivilu, pojavi se jedna svetla tačka... Pojavi se ON
ŠAH-MAT
Specifičan posao, ne vidiš kolege ali ih čuješ i te kako! pozivi na službeni
telefon su postali učestali i dugotrajni, njegova želja da pomogne, da bude tu
kad treba, da kaže da je to sve u redu, da je opušteno, da nema problema...
Kada nije radio, počeo je da mi nedostaje, radovala sam se kada bi čula da je
tu, da radi... Jedino njemu sam dala moj privatni broj (koji ne smem da
pomislim da koristim na poslu) i onda vrlo brzo, dosao je prelomni momenat
29.07.2013. Radila sam drugu smenu i čim sam zatvorila vrata od kancelarije
pozvala sam ga prvi put u životu sa svog telefona... Predhodnog dana, došao je
do mene trač kako smo On i ja "zajedno" Pričali smo, dugo, celim
putem dok sam išla kući, naša glavna tema su bili kolege koji nemaju čime da se
bave pa izmišljaju gluposti... Moja dobra prijateljica je bila kod mene u
poseti nekoliko dana, pa smo otvorile flašu vina... Muž i deca su spavali a nas
dve smo se posvetile muzici i vinu... To je bila dobitna kombinacija, samo što
meni treba skloniti telefon kad pijem, jer sam već posle druge čaše poslala
poruku: "Znam da ćeš misliti da sam totalni kreten, ali nema veze, ja ne
bi imala ništa protiv da je onaj trač istina, razumeću ako me ne budeš više
zvao, samo sam morala da ti to kažem"
Ja ne znam kako je uspeo ali odgovor je stigao u roku od pola minuta:
"Ne mislim da si kreten, sve je ok, samo opušteno :)" i tako je
počelo... 50 razmenjenih poruka za dva sata i dogovor da se vidimo sutra posle
posla...
I kreću moje laži "idem sa drugaricom na piće"
i kreću Njegove laži za ženu "nisam čuo telefon, bio sam kod
kolege"
i eto, prošlo je 40 dana od 30.07.2013.
I koliko je nas u ovoj priči? On, Ona, dete, ja, on, još dvoje dece... O
Bože, kad napišem, još gore zvuči...
I znamo sve, i govorimo sve jedno drugom i sati i sati priče (nisam ni znala
do sada da muškarac može toliko da priča)
i jeste "Mali je ovo grad, u njemu sve se zna"
I neka, neka nas nosi ta stihija, gde god da nas dovede, sami smo
izabrali... da li će to biti samo po koji ukradeni sat, ili dani i meseci u
kojima dvoje izgubljenih i sluđenih traže "NEŠTO" a da ne znaju šta,
idu, a ne znaju gde i pričaju, pričaju satima, a ni o čemu! Pomalo smešno,
tužno i tragično zar ne?
