Znaš li da sam skoro potpuno prestala da spavam - ali zato ne prestajem da sanjam...
Svaka tvoja reč nije samo odslušana nego je i zapamćena... Svaki tvoj dodir me peče u ovakvim noćima kada mi je tvoj glas tako blizu - sa druge strane "žice" a ti tako nedostižno daleko, čak i u ovom malom gradu...
Zapitaćeš se sigurno šta je to u tebi što je mene potpuno izbacilo iz koloseka, odgovor je vrlo jednostavan - prosto TI...
Ti koga bi mogla opisati sa bezbroj lepih i pohvalnih prideva, a svi oni zajedno opet ne bi bili dovoljni da bi drugi mogli predočiti sliku pravog Tebe!
Jedinstven, bez mogućnosti da se uklopiš u bilo koji šablon...
Blesavo moje, nemoj se pitati zašto mi srce lupa ovaj ludi ritam, niti zašto ne spavam, ni zašto ne mogu da radim, ni zašto sam tako (kako si ono rekao) "sva u grču i pod tenzijom"... Rekla sam ti već "ja sam zaljubljena, koji je tvoj izgovor?"
Mislila sam da neće biti ovako teško, strpljivija sam i pažljivija nego što možeš i da zamisliš! I ne, neću "i ja da se nadrkavam na tebe" ali momenat blizine a tolike daljine bio je neopisivo bolan... Stajala sam, poželela bar sto puta u jednoj minuti, da pretrčim ulicu, stanem ispred tebe, da ti kažem da me baš briga za sve ostalo... Napravila sam korak napred, onda sam se vratila dva unazad...
Ne Milo moje, neću nikada, nikada nikada! Znaš da neću - ne brini!
Izabraću umesto impulsivnih misli, snove dok sam budna, tu mi te niko ne može oduzeti, tu si samo moj!
I neću ti dati povoda da ti "bude krivo" - znaš to...
Ma sve ti znaš, i ja sve znam, mi sve znamo, i da, nadamo se da "Oni" ništa ne znaju! :)
