Koliko je nas uopšte u ovoj priči?
Previše da bi ona imala lep kraj... Većina će osuditi, znam to, ali mi nije bitno, samo moram da nađem mojoj duši lek, moram da pišem sada, kao što dugo nisam...
Prošlo je tačno 40 dana... Bože, kako ovo morbidno zvuči, a nema veze sa smrću i sahranama...
Pričanje - to je moj najveći problem... Da li se kajem? Ne!
Jedan stabilan brak, dvoje dece, posao, društvo i uobičajeni problemi - novac, nedostatak sna, umor...
I onda, kada nisam imala gde, kada nisam imala izbor, počnem da radim ponovo posle nekoliko godina pauze, na poslu koji volim samo u drugoj firmi koja mi ni najmanje ne odgovara i shvatim da sam svesno ušla u zmijsko leglo gde nema pomoći kada ti treba, gde je neprijateljstvo i ne prihvatanje "novih" tako očigledno... Negativna energija, totalna kontrola i previše onih sa jadnim i bednim životima kojima je jedina hrana tuđ život...
Onda, u tom mraku i sivilu, pojavi se jedna svetla tačka... Pojavi se ON
ŠAH-MAT
Specifičan posao, ne vidiš kolege ali ih čuješ i te kako! pozivi na službeni telefon su postali učestali i dugotrajni, njegova želja da pomogne, da bude tu kad treba, da kaže da je to sve u redu, da je opušteno, da nema problema... Kada nije radio, počeo je da mi nedostaje, radovala sam se kada bi čula da je tu, da radi... Jedino njemu sam dala moj privatni broj (koji ne smem da pomislim da koristim na poslu) i onda vrlo brzo, dosao je prelomni momenat
29.07.2013. Radila sam drugu smenu i čim sam zatvorila vrata od kancelarije pozvala sam ga prvi put u životu sa svog telefona... Predhodnog dana, došao je do mene trač kako smo On i ja "zajedno" Pričali smo, dugo, celim putem dok sam išla kući, naša glavna tema su bili kolege koji nemaju čime da se bave pa izmišljaju gluposti... Moja dobra prijateljica je bila kod mene u poseti nekoliko dana, pa smo otvorile flašu vina... Muž i deca su spavali a nas dve smo se posvetile muzici i vinu... To je bila dobitna kombinacija, samo što meni treba skloniti telefon kad pijem, jer sam već posle druge čaše poslala poruku: "Znam da ćeš misliti da sam totalni kreten, ali nema veze, ja ne bi imala ništa protiv da je onaj trač istina, razumeću ako me ne budeš više zvao, samo sam morala da ti to kažem"
Ja ne znam kako je uspeo ali odgovor je stigao u roku od pola minuta: "Ne mislim da si kreten, sve je ok, samo opušteno :)" i tako je počelo... 50 razmenjenih poruka za dva sata i dogovor da se vidimo sutra posle posla...
I kreću moje laži "idem sa drugaricom na piće"
i kreću Njegove laži za ženu "nisam čuo telefon, bio sam kod kolege"
i eto, prošlo je 40 dana od 30.07.2013.
I koliko je nas u ovoj priči? On, Ona, dete, ja, on, još dvoje dece... O Bože, kad napišem, još gore zvuči...
I znamo sve, i govorimo sve jedno drugom i sati i sati priče (nisam ni znala do sada da muškarac može toliko da priča)
i jeste "Mali je ovo grad, u njemu sve se zna"
I neka, neka nas nosi ta stihija, gde god da nas dovede, sami smo izabrali... da li će to biti samo po koji ukradeni sat, ili dani i meseci u kojima dvoje izgubljenih i sluđenih traže "NEŠTO" a da ne znaju šta, idu, a ne znaju gde i pričaju, pričaju satima, a ni o čemu! Pomalo smešno, tužno i tragično zar ne?
