... Ili možda osmo? Ne znam tačno koje je ovo nebo po redu, ali je visoko... Dovoljno za strmoglav pad jednog dana, ali to nije danas...

"Sve ima svoje
I vatra i led
U kap se spoje
I čemer i med
Sve ima svoje, Vrlina i greh
Tuge postoje da bi prizvale smeh..."

i kaže "Opuštena si večeras" - ehhh, kako bi tek bila opuštena na jednom lepom vikendu u nekoj zabiti, gde ima samo jedna koliba, kamin i naravno nas dvoje...

Ovako, krademo minute, retko kada možemo da krademo sate...

Farovi automobila, zamagljena stakla... Poželim da zaustavim vreme, samo zato da ne moram da gledam na sat...

"Ne poželi ništa tuđe, svi smrtni gresi u tom su grehu"... E moj Balaševiću, uz tebe sam provela najbolje i najgore trenutke u životu... I večeras sam slušala tvoj glas sa radija dok sam doticala "sedmo nebo" sa Njim.

Najlepše mi je kada sam sama i kada budna sanjam... Kada mogu da ponovo "preslušam" u svojoj glavi poslednjih 45 sati razgovora za 20 dana, kada mogu da čitam iznova i iznova svaki chat, kada mogu usporeno da pogledam naše ukradene minute... Al ne vredi, uvek prerano zaspim, i ne budim se, dok ne čujem zvuk dobro poznate melodije kad On zove da me budi... I tada mi dan počne osmehom... A današnji se tako i završava... Bez tenzije, bez aritmije, potpuno mirno, stabilno i sigurno - sa osmehom! Stalo mu je, vidim to... U bilo kojoj "normalnoj" situaciji to bi bilo nešto lepo, ovde bi trebalo da to bude problem... Al umesto da to saznanje unese nemir, desilo se suprotno! Dotakla sam sedmo nebo...

Hvala ti Anđele...