Prvi Dan

Sinoć smo se čuli, zamolila sam ga da mi ne piše poruke, da me ne zove... Teško je jako, ali znam da će mi biti bolje ako nemam "dokaz" da je tu negde a nije kraj mene... Rekao je da neće... Rekao je da želi da meni bude lakše i da hoće da mi pomogne (ako može), a oboje znamo da ne može... Kiša je počela da pada... Ona ista kiša koju sam želela... Padala je, pa nije, pa je sinulo sunce, pa je opet padala i sve tako... A ja sam sedela sama kod kuće uz muziku...

"I can’t live If living is without you", "don`t speak", "torn" pa opet iz početka... Gušila sam se... Stalno sam gledala u telefon, mada sam znala da je On od reči... Onda sam iz očaja spremala po kući do 101 i nazad, pa mi nije bilo dovoljno, nije pomoglo... Reče mi jedna drugarica "nauči da heklaš" a jedan prijatelj: "vidi, ja kad sam se tako osećao, odlazio sam u kafanu, da pijem, da zaboravim... I znaš šta? Nikada nisam uspeo da zaboravim zašto sam počeo da pijem..." A ja sam našla alternativu između heklanja i opijanja... Oprala sam auto i spolja i iznutra komplet ceo,ručno po prvi put u životu... Nisam zaboravila, ali mi je bilo bolje...

Drugi dan

Otišla sam u prvu smenu posle dva slobodna dana... Posla je bilo do ludila, nisam ni stigla da mislim... Ni o čemu... Posle posla sam hrabro izašla na kišu - bez kišobrana... Lilo je kao iz kabla, sa sve vetrom... A ja sam šetala, mirno, sa slušalicama u ušima dok sam kisnula i dok se sve sa mene slivalo... Kada sam došla kući, nije bilo ni milimetra suvog mesta na mojoj koži ispod odeće... I opet mi je bilo malo bolje... Odspavala sam, onako premorena, pa opet mirno zaspala jako rano uveče... Morao je doći, znala sam da hoće, u snu je bio neizbežan... A ja? Ja sam plakala i snu i govorila mu da ode, da ne brine i da ću ja biti dobro, samo ako ne piše, ne zove, ne dolazi...

Danas - Treći dan

I ponovo prva smena, i ponovo posla do iznad granice ludila... Normalno, kada je ova kiša koju sam poželela rešila da ispere sve živo i ne samo moju bol... Imam utisak da pada zbog svih onih koji sada pate i zbog onih koji su patili a ako nastavi, onda će padati i zbog onih koji će patiti... Strašno... Rekla sam, nikada više neću ništa poželiti... Malo posle 12 je koleginica prišla i rekla da će me zameniti, da mi mladje dete ima visoku temperaturu, zvali su iz vrtića... Spasila sam se abnormalno mnogo posla, ali ne i kod kuće... Uzela dete, došla, sredila nju, sredila kuću i sad pišem da sredim sebe... Ne, nije zvao, nije pisao... I bolje, lakše je tako... Imala sam jedan momenat kada sam došla kući... Onako izmorena, mokra, u krš i lom i sa malim bolesnim detetom... Uzela sam telefon, već sam htela da napišem nešto, bilo šta... Ali nisam... I neću.. Jer ako to uradim, vratiću se na staro, a to ne želim... Od juče ni ne plačem više, suze su presušile, sada je "tiha patnja" ali da, lakše je! Eto imam snage i za jedan mali osmeh! Smile