Za mene, danas, je zemlja stala... Zašto je još uvek sve oko mene normalno? Zašto ne pada kiša satima? Ja ne smem da plačem naglas, ne smeju suze da mi teku... A vrištala bih, iz sveg glasa.. Otrčala bi negde daleko, da budem sama, i ponela iznad sebe jedan kišni oblak i onda bi pustila da iz njega pljušti... Da se ne vide suze, da niko ne zna koliko i kako boli...
Prekinula sam! Stavila sam tačku. Na sve, sem na moje srce i na dušu... I opet se setim jednog stiha koji nisam razumela kad sam bila mladja, pa sam onda stekla "privilegiju" da razumem, isto zbog jednog na slovo S...
"Eh, da je tuga snijeg da se do jutra otopi mogao bih i ja konacno kad oci zatvorim da se ne umorim"
I ponovo razumem, osećam, kako me tuga kida, i odvaja od mene deo po deo... Novi ožiljak, nova bol...
Otišla sam sa porodicom u duuugu popodnevnu vožnju i šetnju, i pravila sam se pred svima da mi je super, našminkala sam se i nabacila osmeh na lice... U autu, jedna od prvih pesama koju sam čula bila je "Smejem se, smejem se, smejem se, a plakao bi"...
U prodavnici slatkiša, gde sam htela da obradujem moje devojčice, ispred mojih očiju nizale su se čokoladice sa rumom... Skrenem pogled, a ono, opet j.... rum, samo drugi proizvođač.... Pozlilo mi je!!! I baš sa tim rumom... Nikada ih nisam primećivala mrzim te čokolade, slučajno su njemu omiljene... A meni baš bude loše od njih... U jednoj sekundi, poželeh da "slučajno" kupim jednu, i da je pojedem, u zalogaju, pa da mi stvarno pozli, da imam izgovor, da mogu reći da mi je loše i da se zatvorim u wc...
Ravno 287 dana smo trajali... Previše.... I zato sada previše boli... 287 prošlih dana...
Kažu, kada si sa nekim, i kada si zaljubljen i kada voliš i kada se prekine, treba ti dva puta više vremena od onog koje ste proveli zajedno da preboliš... znači 861 dan... A danas je nulti...
