... Mojim osećanjima poslednjih nekoliko dana...
Ljuto, očajno, jadno, bedno, tužno, bolesno, neurotično, psihotično...
Boli... Do ludila boli...
Toliko boli da ne umem da nađem odgovarajući opis za tu bol...
Ne umem da prepoznam svoj lik u ogledalu... Usne više nemaju osmeh, oči više nemaju sjaj, iz ogledala me posmatra "neko" koga ne vidim... Sve mi je kao kroz maglu, kao kroz vodu... Čula su otupela...
I opet BOLI...
reči prijatelja odjekuju u ušima, al nemaju težinu, nemaju značaj, ne umanjuju bol.... :(
Nemam više volje, nemam snage, umorna sam i boli me...
Želudac odbija hranu, telo je umorno - ni ceo dan sna ne može da odmori ovaj umor.
Telefon kao da je od olova, teško je i pogledati u njega jer znam, neće biti ništa, barem, ne ono, što bi meni bilo bitno!
Zašto sam ponosna, možda bi neko pitao, zašto ja ne pozovem? Ne mogu, nema više ničega u meni... Totalno sam ubijena... 
